Zamalo

Borjan Brankov je doktor nauka iz oblasti arhitekture i urbanizma (tema doktorske disertacije - „Razvoj savremenih modela privremenosti u koncipiranju zajedničkih prostora višeporodičnih stambenih sklopova“). Od 2014. godine učestvuje na arhitektonskim i urbanističkim konkursima, samostalno i kao član autorskih timova, kao i na stručnim izložbama. Dobitnik je Sakura stipendije Ambasade Japana u Beogradu 2015. godine za istraživanje arhitekture u Japanu. Od 2016-2019. godine bio je doktorand stipendista, od 2019-2023. Istraživač saradnik, od 2023-2024. viši stručni saradnik, a od 2024. godine naučni saradnik u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije (IAUS). Bio je deo različitih istraživačkih i naučnih projekata: NONA, Connect GREEN, Attractive Danube (svi iz Interreg Danube poziva), Green, livable and resilient cities, Serbia (Svetska banka) i dr. U okviru svog profesionalnog angažmana, radi na arhitektonskim projektima i u domenu urbanističkog planiranja i projektovanja. Dobitnik je više nagrada na Međunarodnom Salonu urbanizma (Srbija).

Oduvek me oduševljavaju spomenici, nekada deo aktivne mašine, sada postavljeni da prikazuju sećanje na to vreme, brojne letove, istraživanja i druge aktivne momente iz prošlog života. Zanimljivo je ne samo što se avioni često postavljaju na postament, već i to što se njihov položaj pažljivo bira da se oda utisak da su uhvaćeni u letu. Ne prikazuju samo ono što je avion predstavljao, već i šta je on radio. Isti princip se primenjuje na “mašine za život” – objekte ostavljene kao skulpture u sred letenja, čija funkcija i memorija ostaju samo u naznakama u našim mislima i doživljaju posmatrača. Serija fotografija prikazuje prvi deo naznake leta – samo aviona i neba (u teoriji), zatim polako uvodi njegov postament, prizemljuje ga i, u poslednjoj fotografiji, pokazuje realan nedostupni kontekst jedne penzionisane mašine. Kako da proživimo trenutak “leta” kada ugledamo skoro zaboravljeni arhitektonski objekt ili prostor?